Ukoliko Vas muči neobjašnjivi umor, glad, slaba koncentracija, lako dobijanje na težini i teško mršavljenje, neredovan menstrualni ciklus, jedan od razloga može da bude insulinska rezistencija.

Insulinska rezistencija predstavlja stanje kada Vaš organizam ne reaguje na insulin onako kako bi trebalo. Insulin je hormon koji se stvara u pankreasu i neophodan je za regulisanje vrednosti šećera u krvi.

Da li je insulinska rezistencija isto što i dijabetes? Nije. Insulinska rezistencija se može javiti kod bilo koga. Takođe, može biti privremena ili dugotrajna (hronična). Problem sa insulinskom rezistencijom koja traje duži vremenski period bez korekcije životnih navika, jeste što vremenom može preći u stanje koje prethodi dijabetesu (predijabetes) i u tip 2 dijabetes.

Zbog toga je izuzetno važno menjati životne navike, fizički se pokrenuti i zdravo se hraniti. U velikom broju slučajeva je ovim merama moguće zaustaviti, pa čak i preokrenuti insulinsku rezistenciju.

Zbog čega nastaje insulinska rezistencija? Ovo stanje može biti posledica genetskih faktora (nasleđene predispozicije za pojavu ovog stanja) i stila života. Dva bitna faktora koji povećavaju rizik od insulinske rezistencije jesu: višak masnih naslaga, naročito u predelu stomaka, i fizička neaktivnost. Na oba možemo aktivno uticati zdravom ishranom, smanjenjem telesne težine i povećanjem fizičke aktivnosti.

Kako ishranom rešiti insulinsku rezistenciju?

Lekar ili nutricionista će Vam dati preporuke o zdravom načinu ishrane ili sastaviti jelovnik kog je potrebno da se pridržavate.

Ograničiti unos ugljenih hidrata. Ograničenjem unosa ugljenih hidrata ćete smanjiti stimulaciju pankreasa da stvara insulin. Neka prvi izbor ugljenih hidrata budu povrće, voće, integralne žitarice, mahunarke i mlečni proizvodi. Izbegavati industrijske proizvode (grickalice, čokolade i keks) i slatkiše (kolače, torte i sladolede).

Izbegavajte unos slatkih napitaka. Različiti gazirani i negazirani sokovi, energetska pića, ledeni čaj i brojni osvežavajući sokovi mogu biti izvor velike količine “skrivenog” šećera. Kada ste u prilici, pogledajte poleđinu napitka i često će Vas iznenaditi količina šećera u njemu, iako sam napitak ne mora biti izraženo slatkog ukusa. Međutim, naš organizam detektuje unet šećer i dodatno stimuliše stvaranje insulina. Ukoliko želite da zasladite jelo ili piće, izaberite prirodne zaslađivače poput meda ili organske stevije. Izbegavajte veštačke zaslađivače.

Povećajte unos vlakana. Unos hrane bogate dijetetskim vlaknima takođe pomaže u regulisanju vrednosti glukoze u krvi. Naime, organizmu je potrebno više vremena da svari hranu bogatu vlaknima, što znači da neće doći do izraženog skoka šećera u krvi. Sveže voće i povrće, mahunarke, orašasti plodovi i avokado, bogat su izvor dijetetskih vlakana.

Unosite zdrave masti, odnosno hranu koja sadrži nezasićene masne kiseline, a izbegavajte zasićene masne kiseline. Savetuje se unos pilećeg belog mesa, koje je istovremeno adekvatan izvor proteina. Omega-3 nezasićene kiseline imaju brojne korisne efekte na zdravlje ljudi, pa i kod insulinske rezistencije. Riba je bogata ovim korisnim mastima, zbog čega je potrebno jesti barem dva puta nedeljno (bela riba, skuša, losos, tuna i dr.). Važan je adekvatan unos proteina ishranom, kao i unos mlečnih proizvoda (mleko, sir, jorugt i dr.).

Bitno je ne preskakati obroke; preskakanjem obroka vrednost glukoze i insulina u krvi može značajno varirati tokom dana.

Da ponovimo, insulinska rezistencija predstavlja stanje kada Vaš organizam ne reaguje na insulin onako kako bi trebalo, a insulin je hormon koji se stvara u pankreasu i neophodan je za regulisanje vrednosti šećera u krvi.

Kako deluje insulin? U normalnim uslovima, nakon obroka se šećeri iz hrane razgrađuju do najsitnijih šećera koje ćelije mogu da koriste (glukoza). Zatim glukoza ulazi u krvotok, što je signal pankreasu da oslobodi svoj hormon insulin. Glukoza ne može sama da uđe u ćeliju, već joj je potrebna “pomoć” insulina. Insulin olakšava ulazak glukoze u ćelije, i to prvenstveno kod ćelija mišića, masnog tkiva i jetre. Ćelije će dalje odlučiti kako će iskoristiti glukozu: mogu je iskoristiti odmah, kao izvor energije, ili ukoliko ćeliji nije potrebna energija u tom trenutku, čuvaće glukozu za kasniju upotrebu. Tako se uspostavlja jedan normalan ciklus porasta vrednosti glukoze u krvi (nakon jela) i smanjenja glukoze u krvi (kada uđe u ćelije), gde je insulin glavni posrednik.

Međutim, neretko se dešava da ćelije postanu otporne na delovanje insulina. Ovo znači da ćelije ne mogu adekvatno da preuzmu glukozu i potom je iskoriste ili uskladište. Ovo stanje se naziva insulinska rezistencija (otpornost na insulin). Istovremeno pankreas pokušava da se “izbori” sa većom količinom šećera koji je u krvotoku jer ne ulazi u ćelije, stvarajući veću količinu insulina. Na taj način kompenzuje insulinsku rezistenciju, tako što povećava vrednosti insulina u krvi (hiperinsulinemija).

Kako se postavlja dijagnoza insulinske rezistencije? Nažalost, ne postoji jedan specifičan test koji može da potvrdi ili odbaci sumnju na postojanje insulinske rezistencije. Lekar uzima u obzir nekoliko faktora: kroz razgovor sa pacijentom saznaje o mogućim faktorima rizika za pojavu insulinske rezistencije ili postojanju pridruženih oboljenja, o postojanju sličnih bolesti u porodici, zatim obavlja fizikalni pregled pacijenta i analizira rezultate laboratorijskih testova.

Lekar može predložiti nekoliko laboratorijskih analiza kako bi se dijagnostikovala insulinska rezistencija, predijabetes ili dijabetes:

• Merenje vrednosti glukoze u krvi (glikemija)
• Test opterećenja glukozom (OGTT)
• Merenje vrednosti glikoziliranog hemoglobina (HbA1c), koji ukazuje na vrednosti glukoze u krvi u prethodna tri meseca
• Merenje vrednosti insulina u krvi (insulinemija)